Овај рукопис можемо упоредити са Божјим људима Боре Станковића, имајући наравно на уму да је ово књижевноисторијска а не вредносна паралела.
Вучковић свакако припада једном низу савремених приповедача Ниша и Јужне Србије, где је средиште света који он обликује. Тај културноисторијски амбијент овде је добро искоришћен како за локализацију приповедања тако и за ироничне опаске о престоници. Збирка при томе има један вектор који је везан за средиште Ниша и један који полако води приче у даљину, све до иностранства. Други поетички вектор је између слике неког јунака/јунакиње у затеченом стању, на дну друштвене лествице и пропадања које се полако назначује у сегментима прича. Поглед на тај свет пропасти даје прилику за разумевање читаве епохе, па то што су јунаци „нишчи“ не омета да се види више од онога што би нека мутна или скучена свест могла да понуди.
Александар Јерков
.jpg)
.jpg)
