Сергеја Јесењина воле као вероватно ниједног другог песника на свету. И то све одједном – и поезију, и њега самог, као човека. Али ако би да мало пажљивије сагледају његов живот и рад, одмах искрсавају тешка и непомирљива питања.
Да ли је Јесењин совјетски, или – антисовјетски песник? Хришћански, или богоборачки песник? Песник за публику склону криминалу и пале девојке, или иноватор који и данас утиче на светску поезију? Сељачки песник, или имажиниста? Кога је сматрао својим највећим ривалом у поезији и зашто? Ко му је био истински пријатељ? Какав је његов однос према бољшевичким вођама? Колико има деце и са колико жена? Најзад, коју је од својих жена заиста волео? Да ли је пио, или су то измислили завидљиви људи? А ако је пио – ко га је навукао на пиће? Због чега су против њега вођени кривични поступци? Да ли је био хулиган, као што је писао о себи, или жртва стицаја околности? Чиме се бавио током једне и по године док је живео ван Совјетске Русије? И најзад, самоубиство или убиство?
Књига даје одговоре
не само на сва наведена питања већ и на многа друга.
Захар Прилепин, себи својственим осветљавањем и оригиналношћу, детаљно говори о
животу Сергеја Јесењина, извлачећи неочекиване закључке и приморавајући нас на
снажно саосећање.