У уторак, 7. јуна, у књижари „Геца Кон“ представљена је књига ГОЛИ ЖИВОТ КЊИЖЕВНОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА. Идеје концептуалне уметности у књижевности 1960‒2010, Драгана Ђорђевића.

О књизи су говорили Марјан Чакаревић, песник и књижевни критичар, Рена Редле, визуелна уметница, и аутор.

„Дела Мирослава Мандића, Слободана Тишме, Бранка Вучићевића и Војислава Деспотова, експлицитних и латентних јунака Ђорђевићевог текста, представљена су у светлу праксе дугог и узбудљивог тестирања уметничких постулата. Исходи ових читања су и опсењујући, и опомињући, а преко потребни. Храбро и тачно, Драган Ђорђевић указује на то да је Исус најдубљи доказ авангардног легитимитета концептуализма и концептуалног легитимитета авангарде, јер је дошао до нас управо онако како авангарда и долази до своје будућности – ’као непроверена или бар тешко проверљива гласина, као мит и као легенда; као јунак чији је рискантни пројекат остао невидљив за историју, али и који се у односу на друге митске јунаке показао као продорнији у политичко-религиозној сфери’.“

(Владислава Гордић Петковић)

Рена Редле је истакла да су јунаци ове књиге уметници, они су у првом плану у овом делу у којем се преплићу уметност и литература и чија је теза да се концептуални уметник створи кроз причу.

„Ако уметник толико ризикује и сусреће се не само са спољним притисцима већ и са унутрашњим поетичким притисцима, са чиме то онда ја ризикујем, као критичар“, запитао се аутор. „Позиција критичара је најчешће врло лицемерна, јер он ’у рукавицама’ пише о бруталним егзистенцијалним феноменима. Ово је књига која у себи носи приче о уметницима, приче о њиховом путу голог живота и њиховом сусрету с Фортуном, и поетичком, и политичком. Један од првих проблема с којим сам се суочио и који сам морао да разрешим било је из које позиције ћу писати. Мислим да у сусрету с концептуалном уметношћу у најширем смислу, као и с авангардним судбинама, критичар мора да ризикује. То су врло проблематичне, тужне судбине, патња окружује ово стваралаштво, а неизвесност уметничког живота најчешће компромитује академског писца. Нисам писао ’у рукавицама’ и изашао сам у сусрет уметничком ризику“, нагласио је Ђорђевић.                                                                                                 

„Књига је структурирана тако да је први део општи, теоријски, а други се састоји од неколико студија концептуалних пракси, које објашњавају и допуњују први део конкретним примерима и судбинама“, објашњава критичар Марјан Чакаревић. „Мени је најлепше у целој књизи то што ту постоји прикривено али несумњиво идолопоклонство, дивљење према тим судбинама, опусима, делима, храбрости и визији уметности каква она треба да буде. Дакле, аутор се бави питањима како уметност помера границе, како утиче на разумевање света и зашто сви ти људи баш тако пишу, рушећи књижевне стандарде“, закључио је Чакаревић.