БИБЛИОТЕКА КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК

Последње што се о њему знало било је то да су га искушеници Манастира Св. Антона виђали како стоји на литици изнад реке Ардеш и, непомичан, сатима гледа у Сунце.
Мирно и упорно.
Без икакве заштите.
Последња суза беше му окопнела још док је био у Ларжантјеру.

Ако бих тражио место у које бих сместио све своје детиње равничарске рефлексије, егзалтације и болове, онда би то била књига Речник завичајне фантастике Станка Ж. Шајтинца. Ни сада не знам да ли је он то банатску равницу проживео и описао и у моје име, или ми је само криво што никада нећу написати такву књигу. Уколико бих некоме морао да објасним шта значи фраза: „Пишем зато што тражим што оштрији бол“, онда бих га упутио на збирку прича Дневник меланхолије, књигу исконске студени и искрености која превазилази књижевну (и сваку другу) истину. Роман Опсидијан – Фауст у траговима за слепе и слабовиде, завршен неколико дана пре краја ауторових земаљских дана, круна стварања и духовна формулација ауторове егзистенције у књижевности и са књижевношћу, отвара просторе многоструке симболике и дискретне алузивности на историјско време, али и на вечиту драму индивидуе у вртлозима епохе.

Овај роман, све и да је, Божијом вољом и одлуком, аутор још увек међу нама, не би добио ниједну награду, јер они који награђују не би могли да схвате да су награђени читањем једног оваквог дела и не би могли да признају (и опросте) високи степен стилске елеганције у путовању кроз књижевно наслеђе и бескрајне пределе мистичног и тајновитог Баната. Имре Кертес у Трену тишине каже: „Круди је својим Синдбадом оповргао Кјеркегора: доказао је да чулна генијалност и у прози може да се отелотвори; низ о Синдбаду је највећи донжуански роман на свету.“ „Чулност“ је већа од генијалности, то је кристализована суза у писцу, коју је Станко Ж. Шајтинац носио читавог живота, једина плата за књижевно и животно мучеништво, којом је пред Богом откупио своју грешну душу.

Можда овај текст личи на епитаф пријатељу, најбољем међу нама „слепим и слабовидим“; и треба да личи, јер то и јесте.

       Петар В. Арбутина