БИБЛИОТЕКА КЊИЖЕВНЕ НАУКЕ

Библиотеку Књижевне науке чине колекције сврстане у оквиру Књижевне теорије и Књижевне историје. На тај начин Службени гласник попуњава огромну празнину у српском издаваштву новијег времена, која је настала после гашења фундаменталних библиотека српске културе као што су Књижевност и цивилизација, Сазвежђа, Књижевни погледи и многих других. Намера је да се објављују најзначајнија остварења светске књижевнотеоријске мисли – дела која припадају традицији а у много чему су битно одредила контекст модерне науке о књижевности, и остварења настала у новијем времену, и она која се намећу својом изузетном иновативношћу. Наравно, и оно што је модерно у српској науци о књижевности, а део је традиције, и оно што је новина чиниће ову библиотеку вишеструко занимљивом (то јест од најстаријих а значајних, па све до најновијих/најмлађих који стварају неку нову научну традицију).

Књижевне науке
О БИБЛИОТЕЦИ
УРЕДНИЦИ БИБЛИОТЕКЕ
Гојко Тешић, Милка Зјачић Аврамовић, Маја Живковић, Петар В. Арбутина, Александар Гаталица / Ранији уредници: Наташа Марковић
Затвори
Колекција НАСЛЕЂЕ

ОСНИВАЧ И УРЕДНИК: Гојко Тешић


Тумачење књижевне баштине у новом књижевноисторијском, књижевнотеоријском и културолошком кључу. Наравно, у првом плану су најзначајнији писци српске књижевне прошлости, али и дела и феномени који су небригом националне књижевне науке препуштени забораву – новим читањем јасно је уочљива важност онога што је немарно запостављено.

ПОЗНО БИЉЕ
ПОЗНО БИЉЕ
Сабране песме
Ненад Митров
приредила Драгана Белеслијин, прво издање, 2013, 14,5 х 22 цм, 720 стр., броширан повез, ћирилица
ISBN 978-86-519-1736-6
220,00 РСД

„Можда је једна узнемирена епоха историјске неизвесности и великог историјског стварања, у којој је и Ненад Митров кроз трагедију нашао ослобођење од свога тела, у коме је, затворен као у мрачној ћелији, страдао, допринела томе да се прегршт до сада објављених стихова овога песника занемари; можда је, помишљам, историја надјачала овај говор апсолутне егзистенције сведене на просторе материје, меса и крви, ту, где се осећа, као нигде иначе, човек као једно створено дело. Нема никакве сумње да је Ненад Митров сањао да живи неке филозофске системе, да њихове просторе претпостави пакленом простору тела („Ода силноме ништа“), можда више од свега источњачку концепцију мира, будистичко ослобођење од патње ослобађањем од жеља, па је чак (нема сумње) био спреман и да се, у свом покушају да се спасе од тела, преда и некој апсолутној мистици духа. У неким тренуцима, најчешће посредством доживљаја музике, и захваљујући музици, он је наслућивао могућност једне такве мистике. У овим тренуцима, који су заправо тренуци замрачених огледала, сутона и тријумфа апстракције, приближавао се неком таквом грозничаво жељеном краљевству других, сношљивијих релацијâ (и тај израз, такође неизбежно, припада Ненаду Митрову), краљевству другачијих односа и закона, у коме физичка егзистенција нема сву власт и у коме се живи, у ствари, трепти, у неком преиначеном општењу са светом и са собом,  у некој кореспонденцији без свести, неком безболном додиривању са светом. Нажалост, он у тај свет никада није коначно ушао, нити је заувек остао у њему, те, захваљујући свом удесу, упркос покушавању да пронађе спасење у мистици, није постао наш песник мистичар.“

Радoмир Константиновић

Comodo Verified by VISA MasterCard SecureCode Banca Intesa Beograd
©2009 - 2025 — Службени гласник РС