У времену у коме човек човеку постаје само посао, јунаци прича Александре Мокрањац су припадници друге културновременске зоне, у којој је размишљање или писање „једина опипљива стварност, а реалан живот неразумљива апстракција“. За њих је свакодневица извор бесмисла и непрепознавања суштине у којој механички извршавају задате обавезе. Њихов унутрашњи живот је богат, зауман, другачији од онога што видимо, што претпостављамо.
Књига открива унутрашњи свет грађанског друштва, скривен и притајен, збуњујућ и за саме актере, али стварнији и јаснији од реалног. Дилеме, спознаје, недоумице и размишљања чине ову медитативну прозу толико реалном да је готово можемо дотаћи и осетити у својим мислима.
.jpg)
.jpg)
