БИБЛИОТЕКА КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК

Какав би то био Службени гласник а да није делом и Књижевни гласник?

Зато смо најзад закорачили у океан стваралачког језика, у подручје непосредног живота због којег поглавито и све остале књиге постоје. Дела која ће бити круна ваших библиотека, свако од њих специфично и незаобилазно, у колекцијама Гласови света, Један према један, Гласови, Сопствена соба, Делта, Нови Декамерон, Кључ од куће и Ноар.

Дела у Књижевном гласнику су штампана за вашу душу, да вас крепе, лече, уче и разбуђују, и да им се предајете, богатећи се, током целе године и заувек.

О БИБЛИОТЕЦИ
УРЕДНИЦИ БИБЛИОТЕКЕ
Петар В. Арбутина, Никола Вујчић, Маја Живковић, Гордана Милосављевић Стојановић, Татјана Чомић, Гојко Тешић, Бранко Кукић, Златица Ђокић Катанић / Ранији уредници: Јовица Аћин, Миoдраг Раичевић, Горан Петровић, Наташа Марковић
Затвори
Колекција НОВИ ДЕКАМЕРОН

Уређивао: Горан Петровић


Ноћ. И у њој људски глас. Испрекидан, варљив, није лако одредити допире ли преко мора или низ обронке планина, са које светске стране пристиже... Каткад је јасан, звонак, глас упозорења или побуне... Па се полако разлива у смех... Можда је онај који прича давно, ко зна када то изговорио, али се глас још није разишао, и даље речима храбри, дахом греје... Једнину претвара у множину, раствара се у слике, иако се прст пред носом не назире... Ноћ. И у њој људски глас који приповеда. Све до јутра, све док се не раздани, када би свако од нас требало да живи животом вредним приче... Која ће пак неког другог, у новој ноћи, храбрити, давати му наду, разгонити самоћу, насмејати га, помоћи му да дочека ново свануће. Тај људски глас овде је згуснут, кондензован у облику књиге. А књиге сабране у Новом Декамерону нису ништа више него одабране људске приче.

БИЧ БОЖЈИ
БИЧ БОЖЈИ
Герман Садулајев
са руског превела Радмила Мечанин, прво издање, 2017, 14 x 21 цм, 196 стр., броширан повез, ћирилица
ISBN 978-86-519-2051-9
440,00 РСД
418,00 РСД

То је било давно. Врло давно. У оно староставно, већ митско доба, када је један човек још водио рачуна о другоме. То је било време тоталне неслободе. Чинило се да је сваком човеку стало до сваког другог. И да је читавом друштву стало до сваког човека. И, што је законито, сваком човеку је стало до друштва.

Сада живимо у другом, апсолутно слободном свету. Свету у коме је сваки човек слободан да падне на само дно. Нико га неће задржавати, неће га дизати увис ни гурати што даље од ивице провалије. Човек сада може да буде бескућник, да буде просјак. Нико неће кршити његово свето право. Многи ће му чак и помагати да се учврсти у својој одлуци. На пример, ако човек остане сам и пропије се, за њега ће сазнати стамбени мафијаши и, по разрађеној шеми, стан тог човека ће да укњиже на себе, а самог човека да одведу у забачено предграђе или да га једноставно избаце на улицу. Зато што живимо у слободној држави, и свако је слободан да клизи низбрдицом до самог дна.

Некад није било овако. Некад су човека ометали. Чим човек престане да одлази на посао, ода се пићу или занесе књигом Ружа света, позивали би га у синдикат, фабрички комитет, научни комитет, његовим проблемом бавио би се малтене савет народних комесара. Ако напусти један посао – добије други. Ако љуто пије – одведу га у диспанзер за лечење радника и лече. Ако човека напусти жена – друга жена би налазила тог човека, а колектив је јамчио. Друкчије није могло.

Comodo Verified by VISA MasterCard SecureCode Banca Intesa Beograd
©2009 - 2025 — Службени гласник РС