И, како то већ бива у раздобљима пропадања, уместо напора пресабирања завладала је лакомисленост под геслом удри бригу на весеље. Престоница нам се дичи богатом „туристичком понудом“, ноћним проводима, сплавовима и услужним девојкама-пратиљама богатих пословних гостију. Из разних крајева пропале државе младеж хрли у Београд на забаву. Тамо, где живе, владају строжа правила, тамо се води борба за опстанак, нема шале, нема роштиљијада и купусијада, ни трубачких оркестара који предводе поворке веселих ожалошћеника. Наша једина нада, једина утеха, зове се „Европа“ о чијој зеленој трави сањаре изнемогли магарци.
*
Притешњени на тврдом тлу стварности, тешимо се илузијама. Како би било лепо, и добро, да негде у свету имамо искреног пријатеља и моћног покровитеља! Улогу бранилаца словенских православаца је, од Санстефанског уговора водила, са неједнаком срећом, Русија; подршку, коју нам је дао Николај II, заштитница је прескупо платила. Са Француском је ишло и овако и онако. Све до деведесетих година прошлог века полагали смо детињасту наду у Америку. Смењивале су се самообмане, а истина је стајала по страни, чекајући прилику да каже оно мало што има.
.jpg)
.jpg)
