Да сам ја створио свет, сместио бих љубав на крај живота. Људе би до самог краја одржавала неодређена, страховита нада.
Анри Рорда, швајцарски анархиста, професор математике и колумниста, убио се хицем из револвера 1925, али је иза себе оставио овај есеј у коме „се објашњава“ – испитујући свој живот и излажући своју филозофију „веселог песимизма“.
У овом потресно шаљивом и недовољно познатом трактату Анри Рорда говори да су дугови и досада у свету којим влада капитал разлози његовог одласка. Међутим, читаоца ће опчинити проницљивост и неумољива прецизност с којом Рорда испитује квар свог унутрашњег механизма. Моје самоубиство је истовремено меланхолично и духовито, политичко и дубоко лично – медитација о неоствареним жељама, неискупљивим гресима и „старости, која ничему не служи“.