У књизи се критичко-теоријски промишљају релевантне естетичке позиције, с посебном обазривошћу пак управо она становишта која симболизују епоху модерне, пресдтављајући њен малтене заштитни знак. Аналитичкој пажњи се најпре указују поетолошке стратегије чије је упориште у идеологији просветитељства, и сходно томе, оне које уметност сагледавају као иманентни изданак савременог духа. У најкраћем, полазна идеја књиге могла би се одредити и као критика интереса модерне цивилизације и њене теологије, што се најизразитије испољава у успостављању контроле над слободним протоком уметничких форми и стилова.
(Из предговора књизи За аутономију уметности)