Узимамо, коначно, у руке Савићеву књигу о Костићу. Пред нама је једна топла и узбудљива књига која има свој почетак и крај. Почетак је мит о младом Лази, коме се Милан Савић са страхопоштовањем јавља, а на крају је Лаза на мртвачком одру, готово исти као пре педесет година...
Кад год је то могао, Милан Савић је пуштао Лазу Костића да сам говори – отуда се Лаза указује као жив. Овде имамо испреплетена сећања, документе, рецепцију Костићевог дела, анегдоте; читаву галерију разноврсних ликова (од оних епизодних, као што је Јован Миличић Ђаво, Лазин верни пратилац у шетњама око Петроварадина, па до главних као што је Симо Матавуљ...). Ово је прича о пријатељству, али и прича о злом памћењу; библиографски поуздана (читај: хладна), али и људски топла... Остаје нам поуздано сведочанство о ономе што је Лаза почео, а није довршио; али и о начину на који је писао. Остао нам је и Лазин „радни“ дан; његове шетње; гимнастицирање; његове навике... Забележене су све Лазине љубави. (Зна Савић и када је Костић окусио са дрвета сазнања.)
Дакле, књига која је писана са великом љубављу према Лази и која се разликује од онога што је Савић казивао о Костићу у писмима неким својим савременицима. И за ову књигу, вратимо се сада на почетак наше приче, можемо рећи да је пред нама умивена, уредна – као да је писана за Вишу женску школу.
И долазимо до оног што смо читаоцима обећали на почетку овог текста. Ова књига као да је писана за конкретну читатељку! Читаоцима, наравно, није тешко да у тој читатељки препознају Аницу Савић, тада већ Аницу Савић-Ребац!
Коначно, култ Лазе Костића из те је куће и кренуо.
(Миливој Ненин, из Предговора)
.jpg)
.jpg)
