БИБЛИОТЕКА КЊИЖЕВНЕ НАУКЕ

Књиге Пре прошлости I и II излазе приближно на стотугодишњицу објављивања првих футуристичких манифеста у којима се, у име младости, снаге, воље, брзине, машина и кретања, унапред одбацивало свако освртање на бивше видике. Али било је и тада мудрих уметника, попут Кандинског, који је у писму Францу Марку јуна 1911. написао да њихов алманах Der Blaue Reiter, као и њихова уметност, мора да буде и „веза са прошлошћу и зрак ка будућности“ (сетимо се Црњанског – зрак само). Данас и будућност и безвременост стичу статус својеврсних утопија, а сва открића науке и све новине уметности и технике као да служе само једном циљу – да не постану (не постанемо) прошлост у смислу празнине, ништавила, да не заврше (не завршимо) у „црним рупама“. Прве текстове у овим књигама писао је пре нешто више од пола века критичар почетник, студент југословенске и светске књижевности на Филолошком факултету у Београду. У учиoнице у згради на београдском Студентском тргу предратни и поратни писци, верни заклетви „обновити се или умрети“, као и њихови тумачи, живи и мртви, улазили су тада кришом, готово непримећени од већине професора и тек препознати од њихових одметнутих ученика. Писани прво у време када се још није наслућивао, а затим и када је почео и догодио се крај будућности друштвене и уметничке авангарде 20. века, текстови ових књига посвећени су и оним делима (мада не само њима) која су опстала – као и разлозима њиховог трајања – и онда када их је изневерило тројство вере, наде и љубави према наслућеном/обећаном земаљском рају или бар неком златном или сребрном човековом (и уметничком) добу. Данас аутор долази до закључка да је садашњост, заједно са књижевним и уметничким делима, у начелу стање пре прошлости. И што добра дела дуже трају, то боље. Али и он зна да није био, а није ни данас довољно отпоран према вери у свануће од наслеђених заблуда чисте и према новим сазнањима и провереним и новим вредностима отворене будућности.