У књизи Од поезије до случаја коју је Службени гласник објавио 2010. године, песник Слободан Зубановић нуди документован преглед историје једног од бројних „случајева“ у које је уметност, за нешто мање од пола века трајања Титове Југославије – често била претварана.
Реч је о поетском циклусу Источнице Љубомира Симовића, објављеном 1983. у подлистку часописа Књижевне новине, који је инспирисао ондашње политичаре и „књижевне“ политичаре да по ко зна који пут манифестују свој књижевни дилетантизам и крену у ждановљевски обрачун са издавачем, аутором и његовим делом.
Наравно, како то код заточеника догматске свести увек бива, малим јужнословенским „ждановима“ ни у овом случају није било довољно то што су се упустили у идеолошко-политичко потцењивање чина песничког стварања, него су у књижевном светогрђу отишли корак даље, извлачењем из контекста и вештачким спајањем појединих делова уметничког текста нарушавајући смисао целине, како би, мешајући се у песников посао, доказали своје недотупавне, априорно прокламоване тезе.
Зубановићева књига, зато, представља вишеструко вредан документ о једном минулом времену које данас, стварањем идеализоване слике, многи покушавају да прикажу онаквим какво било није, али, истовремено, и сјајан подсетник и упозорење куда води приступ уметности својствен титоистичким културтрегерма, који, нажалост, и дан данас, у донекле промењеном саставу и са делимично промењеним идеолошким предзнаком – настављају да „делују“.
Чињеница да насиље вршено над Симовићевим Источницама не спаде у најбруталније примере титоистичког гушења уметничке слободе и малтретирања уметника – јер Симовић је, за разлику од неких својих колега, избегао барем санкције законске природе – значај овог сведочанства о времену у ком, како истиче Зубановић, број забрањених дела „прелази цифру од петнаест хиљада“, нипошто не умањује, него, напротив, потцртава.
.jpg)
.jpg)
