У политичкој есејистици Добрице Ћосића посебно је место књиге Моћ и стрепње, која је своје прво издање доживела у Београду 1971, чији издавач је био Народни универзитет ,,Браћа Стаменковић“. Тадашња политичка олигархија, по налогу Јосипа Броза Тита, покренула је, посредством партијске комисије Централног комитета Савеза комуниста Југославије, политичку и полицијску кампању против књиге и њеног аутора. Књига је забрањена, издавач и уредници примерено кажњени забраном издавачких послова и губитком радних места, уз искључење из редова СКЈ.
Ретко је ко у то време, крајем шездесетих, имао грађанске храбрости да попут Ћосића јавно изрекне тако радикалну осуду владајућег поретка и позове његове кључне актере на одговорност. За Ћосића је револуција била и остала прометејски чин историје, чин у коме је битно не жртвовање него стварање, изградња хуманог света, по мери човекових потреба и амбиција да се живи и ствара у слободи. Врло рано је Ћосић као писац отклонио неутралност, аристократску самосврху од свог уметничког послања. Уметност је прихватио као слободу, тврдећи како она не постоји ако се не ангажује за слободу (и у том ангажману, наравно, не ради се само о политичким слободама, иако су оне – каже Ћосић – претпоставка свих слобода).
То је штиво подстицајно и за Ћосићеве следбенике и за његове негаторе, живо и немирно, отресито и изазовно, и сада као што је то било и када се први пут појавило. Ако ново и не наступа победоносно, ако и не постане мука и живот ових генерација – пише Ћосић 1968 – испољава се чежња за новим светом и непристајањем на постојеће. Та чежња и данас је међу нама, али, да би је прихватили на Ћосићев начин, она мора бити у друштву активистичке компоненте – непристајања на постојеће.
(Триво Инђић)
.jpg)
.jpg)
