Сучељавајући „лице поезије“ са „лицем саме трансценденције“, Ђорђе Ђурђевић у свом антологијском избору српске ангелолошке поезије, јединственом у нас, представља нам необичну историју певања међу чијим се корицама остварује „сусрет са празнином која проговара”. Песме о анђелима хронолошки творе још једну, овога пута анђеоску песму српског песништва, „од памтивека до данас”. Одређена простором и временом, ова етерична бића и овде сажимају прошло и будуће у непоновљиви тренутак садашњости у којем се, у анђеоском завету, остварује мисија спасења. Тако антологија спасава како самог приређивача тако и сваког којој се с нескривеном радошћу препушта, дозвољавајући себи да анђеле и анђеоско проналази у свим обичним и необичним сусретима, што то овде окупљени песници својим стиховима и потврђују.
Доц. др Јелена С. Младеновић