БИБЛИОТЕКА УМЕТНОСТ И КУЛТУРА

Питање у којим се све видовима, којим формалним и садржинским облицима византијско наслеђе, као значајан сегмент православног наслеђа, огледа у српској култури – од времена у којима је константинопољско царство предводило источне хришћане, па до наших дана – јесте питање на које је немогуће дати коначан и свеобухватан одговор.

Због тога изучавање овог утицаја, за историчаре уметности, културологе и људе сродних интересовања, представља велики изазов коме, као сваком озбиљном подухвату, треба приступати са великим амбицијама, ал и са „зрном соли“, илити са свешћу да и највећи подвиг постигнут на овом пољу може да представља само један корак на дугом путовању, али ипак драгоцен подстицај и хвале вредна помоћ будућим изучаваоцима.

У књизи Византина у савременој српској уметности, коју је Службени гласник објавио 2011, историчар уметности Зоран М. Јовановић овој теми прилази са завидном свешћу о динамици времена у ком живимо и које и ствараоца уметничког дела и његовог тумача ставља пред непрестана, нова искушења.

Реч је о времену у ком је стваралачки однос уметника са одређеном баштином само терминолошки могуће дефинисати на безброј начина. „Асоцијација, алузија, евокација, имитација, реинтерпретација, реминисценција, цитат, то јест цитирање, прерађивање или поновно исписивање, понављање с разликама као уметност из уметности, пастиш, реконструкција, ревизија, реелаборација, ретро читање, интерполација, парафраза, ривајл, римејк, рециклажа, декомпоновање“… само су неки од термина који, како истиче аутор, мање или више, често само привидно сродни, указују на непрегледно богатство нијанси у којима традиција, у овом случају православно-византијска, и индивидуални таленат ступају у креативну интеракцију.