У уторак, 4. фебруара, у књижари „Геца Кон“ представљена је књига тротомна Енциклопедија српске дијаспоре. Срби у прекоморским земљама, Срби у европским земљама, Срби у балканским земљама, Марка Лопушине. О књигама су говорили проф. др Драган Станић, председник Матице српске и професор Филозофског факултета у Новом Саду, проф. др Даница Шантић, професор на Географском факултету Универзитета у Београду, проф. Светлана Матић, професор српског језика у Бечу и председница Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић“, Сања Недељковић, уредник у Службеном гласнику и Марко Лопушина, аутор.

Аутор Марко Лопушина рекао је да је круна његовог посла тротомна Енциклопедија српске дијаспоре. На промоцији у испуњеној књижари „Геца Кон“ Лопушина је рекао да је на тај начин желео да сачува од заборава „Србе, борце за национални идентитет, традицију и институције“, пре свега Српску православну цркву.

Лопушина се присетио како се крајем седамдесетих година у Штутгарту први пут срео с нашим гастарбајтерима и политичком емиграцијом, и да се тада зарекао да ћа писати о Србима и њиховом животу у туђини. „За четири деценије остварио сам своју мисију и постао човек који је ујединио Србе“, навео је Лопушина. Говорећи о књигама енциклопедије Срби у прекоморским земљама (2016), Срби у европским земљама (2021) и Срби у балканским земљама (2024), Лопушина је навео да данас има 2,5 милиона Срба у 159 држава. „То је друга Србија, често богатија и успешнија него наша матица. Тамо имамо 50.000 уважених интелектуалаца и 20 светских шампиона“, открио је Лопушина.

Према његовим речима, трећа, завршна књига енциклопедије говори о томе да су Срби били браниоци, заштитници Европе од турске империје. „Нама су Аустроугари признали статус бранилаца. Захваљујући СПЦ добили смо државност и школе, али не и статус националне мањине у Аустрији. Ту је превагнуо неки политички фактор“, рекао је Лопушина. Нагласивши да је увек Србе у матичним земљама и расејању сматрао једним националним бићем, с једном културом и идентитетом, Лопушина је додао да га је вређало што „мајка Србија није увек имала матерински однос према исељеном народу“. „Често је умела да буде и маћеха. Наши људи су тамо подједнако срећни кад кажу Србија и већина њих пати што нису у Србији, сви желе да се врате једног дана“, навео је Лопушина.

Председник Матице српске и професор Филозофског факултета у Новом Саду Драган Станић истакао је да је Лопушина пример како из новинарског еснафа долазе људи који раде капитална дела у српској култури. Лопушина се у Енциклопедији српске дијаспоре позабавио српским исељеништвом, што је за Станића „тема која је бескрајно драгоцена“.

„Ово што Лопушина ради јесте осветљавање целокупног искуства које помаже да се наше исељеништво интегрише у заједницу овде“, нагласио је Станић. Према његовим речима, међу личностима које је Лопушина укључио у енциклопедију, различитим по профилу и идеолошком опредељењу, налазе се и знаменити градоначелник Сент Андреје Евгеније Думча и епископ Данило Крстић. Према његовим речима, Енциклопедија српске дијаспоре доноси приче о Чакову, које се данас налази у Румунији, где је кућа Доситеја Обрадовића, као и о породици Текелија или о манастиру Хиландар.

„Енциклопедије нас конституишу, као ово што је Марко урадио, и показују где су Срби, куда су отишли и шта је са њима било касније“, нагласио је Станић.

Професорка Географског факултета у Београду Даница Шантић рекла је да су од Лопушине много научили и да се у многим научним радовима његова дела наводе као библиографске одреднице. Шантић је додала да је рад Лопушине „јако важан јер немамо званичне податке о нашим људима у иностранству“, а потребно је о томе направити базе података и повезати се с тим људима. Према њеним речима, књиге Енциклопедије српске дијаспоре пружају богату грађу с много одредница и представљају „ново поглавље у изучавању наше дијаспоре“.

Светлана Матић, професорка српског језика у Бечу и председница Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић“, упозорила је да је потребан систематски приступ да би се за многобројну српску дијаспору утврдило где тачно живи и колико је има.

„Захваљујући Лопушини, који је најбољи познавалац српске дијаспоре и ослушкује наше жеље, потребе, хтења и проблеме, Србија може да се упозна с нама који смо дужи период ван матице“, нагласила је Матић. Према њеним речима, Енциклопедија српске дијаспоре је значајно дело, а Лопушина „свима у расејању даје смернице“.

Сања Недељковић је нагласила да тротомно издање представља јединствен приказ духа српске заједнице у расејању. Кроз одреднице о националним и верским организацијама, друштвима и представништвима, успешним и знаменитим Србима, који су сви својим радом и деловањем оставили значајан траг у култури, науци, спорту, музици, филму, на свим континентима, као део српског националног бића и историје матице Србије, аутор је, како каже, „ујединио све Србе света“, руководећи се Вуковим начелом: „Срби сви и свуда“.