Насиље на спортским приредбама помиње се још у текстовима из доба античке Грчке и Римског царства. У последњим деценијама 20. века оно је постало интернационални проблем који, нажалост, узима и надаље све веће размере. Различити облици организованог фудбалског насиља присутни су у свим земљама света – како у онима које су традиционално опчињене фудбалом тако и у онима где тај спорт нема дубоке корене.
Ова монографија је први оригинални научни рад код нас из најмање два разлога: прво, овакав приступ истраживању навијачког хулиганизма у Србији, са освртом на искуства других земаља у балканској литератури, није познат; друго, аутор је спровео серију оригиналних емпиријских/теренских истраживања разговарајући са бројним навијачима и анкетирајући их, чиме је расветлио многе непознанице знане само навијачима.
Доношење посебног закона намењеног борби против насилничког понашања на спортским приредбама, као и прописивање строгих кривичних и прекршајних санкција за извршиоце тих деликата у Србији нису дали очекиване резултате. Напротив, насиље се и даље квантитативно и квалитативно развија, и на то се мора рачунати и у будућности. Одсуство превентивних мера, посебно мера социјалне превенције, један је од главних разлога ескалације насиља на спортским приредбама. Зато су алкохол, дроге и криминал постали пратећи елементи екстремних навијачких група. Чак 93% вођа навијача и чланова језгра навијачких група користе алкохол и дроге.