БИБЛИОТЕКА ДРУШТВО И НАУКА

Естетичка свест је најстарија и најуниверзалнија форма човековог духовног света, и уз то – високоразвијена и оријентисана ка дубинским, суштинским основама битија. Управо стога су естетичке вредности, као универзална квинтесенција духовног потенцијала културе, најмање подложне корозији времена и најмање зависе од језичких, етничких, религијских и сличних граница, које суштински утичу на друге вредности и форме свести. Отуда – и посебан значај изучавања естетичке свести других народа, других периода историје културе, а пре свега – древних. То се односи и на патристику. И мада се Оци Цркве нису специјално бавили естетичком сфером, нити су чак наслућивали њено постојање, они су објективно били „вредни“ и „савесни“ носиоци естетичке свести свога времена, која се у њиховом периоду, по свој прилици, најпотпуније и најадекватније остварила (иако у крајње дифузном виду) управо у њиховим безбројним текстовима, посвећеним најразноврснијој богословској проблематици. Она ће мало касније (у Византији и средњовековној Русији) наћи и адекватније форме у уметничкој култури. Међутим, у периоду прелаза од античке ка хришћанско-средњовековној култури (а нарочито – православној) нова естетичка свест се и формирала, и изражавала, и сачувала најпотпуније у светоотачкој литератури. А можда ће за будућа поколења управо тај слој патристике, aesthetica patrum, бити најзначајнији и најактуелнији.