БИБЛИОТЕКА КЊИЖЕВНЕ НАУКЕ

Освајајући нове поетичке хоризонте и обликујући другачије и у основи ново виђење света, модерна српска поезија је до гласа често долазила у околностима које јој нису биле наклоњене. Као што је у гласовима неких њених великих посленика врхунио и стабилизовао се одређени поетички модел и систем вредности, који је касније постајао елиотовска основа на којој су други изграђивали сопствени стваралачки профил, тако се показало и да је, у разнородним сучељавањима и опорочавањима обележеној нашој савременој књижевности, поезија постала њен највиталнији и вредносно најистакнутији део. Разумевајући читање, како Цветан Тодоров на почетку своје Поетике каже, као „кретање у простору текста“, аутор је у овој књизи настојао да препозна и опише различите индивидуалне означитељске праксе и реалне књижевно-уметничке вредности, као што је, са свешћу да на пријем и разумевање песничког текста делимице утичу и поједине вантекстовне околности, своје читање и тумачење усмерио и ка широком пољу њиховог међусобног додиривања, прожимања и утицаја.