Модерна српска књижевност изучава се углавном са становишта глобалних поетичких токова. Она, међутим, складишти и информације о својој родоначелној култури. Тражећи њене корене дубље у прошлости, ова књига испитује начин на који мит, интегрисан у књижевно дело, може постати поступком моделовања, односно начин на који му поетски текст приступа. Полазећи са семиотичког становишта, формулише се теоријско-методолошки оквир који разматра принципе прекодирања мита у књижевност.
Под термином мит подразумева се спознајно-стваралачки механизам, обухваћен у аспекту сликовне концептуализације чулног искуства. Слика целовитог света, коју продукује тај специфичан облик свести, структурира се на принципу бинарних опозиција, те отеловљује представама о простору и времену, карактеристичним за традицијску културу. Крајња инстанца оваквог приступа јесте настојање да се српска књижевност проучава и полазећи од матичне културне традиције, настојање које је не затвара у њене националне оквире, већ се обраћа универзалном супстрату уметности и духовних делатности човека.
.jpg)
.jpg)
