Држећи се Ренанове изјаве, Винавер је – а то показују све његове критичке студије – у својој рецепцији свјетске књижевности узимао у обзир само врхове; дјела мањега, ограниченијега или само националнога значења за њега нису постојала. Зато се радо служио суперлативима да истакне значајност поједине појаве, појединога писца или појединога књижевног дјела.
(Зденко Шкреб)
Прво што нам у Винаверовим текстовима пада у очи свакако је сама његова личност. Он је имао страст „коначног испољавања“ о којој је писао у есеју „Шекспирова минђуша“ и, у паничној журби да се домисли и изрази докраја, није се бринуо за границу између усмене и писмене реторике, између приватног и општег; писао је онако како је говорио, говорио онако како су мисли долазиле. Разноврстан и амбициозан, аргументован и необавезно фамилијаран, патетичан и ироничан, одушевљен и полемичан, Винавер је имао још један позоришни дар – дар драматизације. Ако пажљиво читамо његове текстове, приметићемо у њима позорницу на коју Винавер изводи Баха и Вијона, Раблеа и Шекспира, Лазу Костића и Валерија, Растка Петровића и Ајнштајна, и не само њих; за њега је и наш језик, који је умео да анализира луцидније од свих, био живо биће и личност у патетичној божанственој комедији.
(Јован Христић)
- Првом колу Дела Станислава
Винавера додељена је Награда за издавачки подухват године на 57.
Међународном београдском сајму књига.
- Награда „ЗЛАТНИ ХИТ ЛИБЕР“ за издавачки подухват 2012.
- Дела Станислава Винавера добитник су Специјалне награде на 21. Међународном салону књига у Новом Саду.
- Делима Станислава Винавера додељена је Награда за најбољи издавачки подухват на 10. Међународном сајму књига у Подгорици.
.jpg)
.jpg)
