Антологија српског дадаизма представља избор из српске авангардне књижевности, тачније оног њеног сегмента који аутор тумачи дадаистичком поетиком. Бројне дадаистичке литерарне творевине одликују интертекстуалност, полиморфност и метајезик, а продукт тога јесте метатекст. Штиво је жанровски разноврсно: ту су песме, поеме, приче, новеле/романи, драме, филозофија, дактилокарикатуре, антирекламе, памфлети, манифести, теоријски текстови / есеји.
Дада је себе прогласила „антиуметничком, антилитерарном и антипоетском“. Њено окретање ка естетици ружног, ка порузи, пародији, сатири, погрди, апсурду, водило је ка субверзији, па и деструкцији дотадашњих постулата уметности, културе и цивилизације. Кључни аутори који су у овој антологији заступљени јесу Драган Алексић, Бранко Ве Пољански и Љубомир Мицић. Појаву потоње двојице, браће Мицић, Тодоровић објашњава амбивалентним везама Алексића с њима, као и онима између зенитизма и дадаизма. Часопис Зенит послужиће, заправо, као одскочна даска за промоцију Алексићевог дадаизма. Од осталих битних актера српске авангарде у Антологији се појављују Михаило С. Петров, Петар Палавичини, Бошко Токин, Раде Драинац, Мони де Були, Ристо Ратковић и Станислав Винавер.
Срж онога што аутор подводи под српски дадаизам објављена је у кратком временском периоду, од 1921. до 1923. године. Главни извори били су часописи Зенит, Дада-Танк, Дада Џез, Дада-Јок и Зенит-Експрес Дада-Јок 2. Антологија српског дадаизма обухвата готово све оно „најавангардније“ у српској књижевности двадесетих година прошлог века што има везе с дадаизмом, пре појаве надреализма.
Антологија српског дадаизма je награђена је на 51. сајму књига у Нишу признањем „Отисак“, које се додељује за естетски третман књиге.
.jpg)
.jpg)
