БИБЛИОТЕКА КЊИЖЕВНЕ НАУКЕ

Романескни опус Радомира Константиновића тешко је сврстати у неки од постојећих поетичких праваца. Ипак, Бранислава Васић Ракочевић је својом студијом, а нарочито њеним централним поглављем, показала и одмак од ове тзв. недоумице. Указала је на важну чињеницу да је његов роман, мада у почетку експерименталан, својим каснијим прозним замасима донео онај облик ауторефлексивности и парцелисања смисла субјекта у наратору, које ће тако плодоносно наставити постмодернизам. На тај начин, ова расправа исправно показује уланчавање традиције српског романа још од Стеријиног дела до неоавангардних приповедачких остварења. Позиција постмодерног скептичног аутора тако је у потпуности традицијски утемељена, што је у овој студији ваљано интерпретирано и што представља њену највишу вредност. Студија Браниславе Васић Ракочевић незаобилазна је за онај део науке о књижевности који се бави питањем колико промена статуса наратора и свести о његовом субјекту унутар једног жанра, какав је у овом случају роман, може револуционарно да промени и структуру нарације и поетику жанра. С одређеном уздржаношћу својственом правом истраживачу, изузетно успешно довела је своју студију до закључка о традицијском ланцу српског романа и уочила незаобилазну нит у развоју српске постмодерне управо у делу Радомира Константиновића, ствараоца који је критичко-филозофским промишљањем и културолошком скепсом реализовао свој роман у чијем је центру аутодеструктивни субјект чији се идентитет распада управо као и његово онтолошко чуло за проблеме јединке у друштву.