БИБЛИОТЕКА КЊИЖЕВНЕ НАУКЕ

Исписујући ове огледе, махом о песницима рођеним непосредно после Другог светског рата, или неколико година касније, аутор се првенствено усредсређује на тумачење самог песничког штива, односно на иновативност и релевантност појединих пе-сничких гласова у затеченом контексту поетичког плурализма новије српске песничке традиције. Он, такође, с напрегнутом пажњом ослушкује одјеке недавног историјског полома у стиховима песника сопственог нараштаја.

Неретко, своје интерпретацијске покушаје заснива на различитим, каткад и опонентним теоријским поставкама, почев од руског формализма до Лотманове структуралне поетике, на једној, и постулата лирске дисонанце Хуга Фридриха, односно општетеоријског става А. Д. Хирша (и других) о постојању (и о примату) пишчевог значења, на другој страни. Нарочито, овај читалац свагда има у виду потребу не тако рискантног, као што се верује, подухвата дешифровања песниковог значења, које ни само не мора бити, а најчешће и није, унисоно. Стога би се назначени поступак интерпретације могао, бар  условно,  назвати  генетичком методом тумачења песничког говора. Ако би се, међутим, трагало за каквим општијим теоријским упориштем херменеутичких усмерења и критичких ставова презентованих у актуелним огледима, оно би се без сумње указало превасходно у знаку традиционалније савремене књижевнотеоријске парадигме обележене релацијом субјект–субјект. Елем, аутор се прећутно ослања на оне књижевнотеоријске идеје и њихове протагонисте по којима – за разлику од Барта и његових постструктуралистичких следбеника – задатак критике јесте да пронађе пут до средишта дела, да декодира његову шифру и омогући интерсубјективни сусрет на темељу сагласности заједничког искуства, те на тај начин одговори и неким својим неизбежним захтевима и традиционалним сврхама – описивању, тумачењу.