Философију паланке могуће је и на почетку 21. века читати и препознавати као критику филозофије завршеног света, а Константиновићеву експликацију паланачког духа, насталу тридесетак година (1969) након знамените Поперове студије Отворено друштво и његови непријатељи, управо као теоријску експликацију и детаљну анамнезу затвореног друштва, где год оно било и кад год било успостављено.
Оно што поништава и деконструише баналност као архепринцип духа паланке, поништавајући у исти мах и сваку тривијализацију истинитости и смисла (оваплоћену кроз диктатуру општег, једнозначног и стереотипног), јесте принцип творачке субјективности. Ако као архепринципи духа паланке баналност и надређеност општег бивају поништавани и деконструисани управо снагом творачки субјективног, онда та иста духовна и креативна снага, неутралишући тамновилајетска програмска дејства, истовремено неутралише и сваку склоност нихилизму, баналности и упросечавању вредности.
На питање може ли једном стечено и проживљено искуство механизма духа паланке да нам открије његове хипотетичне облике у будућности, Константиновић одговара констатацијом да филозофија овај дух не може чак коначно ни да именује. Она може само да га објашњава или да га предвиђа и прати као сопствену могућност, као дух трајног провинцијализма и трајни дух маргине, као дух противљења кретању, али и као дух парадоксално потребан егзистенцији, онако како јој је антитетички потребна спознаја ништавила.
Дух паланке, као дух парадокса, непомирљивих дихотомија и крајње непредвидивих појавности није могуће докрајчити ни уништити – могуће га је, међутим, препознати, деконструисати и деконструкцијом демистификовати…
.jpg)
.jpg)
