БИБЛИОТЕКА КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК

У овој филозофској приповести, Бланшо (1907-2003) се бави болешћу, умирањем, смрћу, љубављу, пријатељством и издајством. Бави се, у крајњој линији, слутњом повратка из света мртвих, присуством преминулих. Укратко, наратор присуствује смрти своје младе пријатељице, а пар година касније, опхрвава га сумња да је његова садашња љубавница заправо преминула пријатељица - васкрсла из света мртвих. За све нас који смо осетили и смрт ближњих и падање бомби, баш као и окупацију, али и бивствовање на туђем језику као и Бланшоов наратор који покушава да говори пољски током бомбардовања Париза, овај текст представља праву деликатну посластицу за читање и велики изазов за разумевање. Он је права шума звукова и значења, лавиринт кроз кога је велики изазов тражити излаз, готово мистично искуство.  Централно питање књиге је однос између животног и књижевног искуства. Ово питање, у ширем смислу, доминира и осталим делима Бланшоа.

Бланшоова приповест представља један изузетно амбициозан пројекат. Она не само да се бави питањем границе најинтимнијег сећања већ истовремено испитује и границе језика којима се може испитати, доживети и, на крају крајева изрећи, оно неизрециво: смрт. Смрт ближњега и сопствену смрт. Намера аутора је да се он те мере уклони, да књижевни језик, таман то било илузорно, почне сам да исписује своја значења. Намера му је, ма колико год то чудно звучало, да заустави смрт. Или бар да је одложи. По могућству ad indefinitum.