Наглашавао је да је изашао из Белог и Буњина. Други су додавали: и из Ремизова, Розанова, Зајцева, Горког, Гогоља, Љескова, Достојевског. Тачно је било једно: није био ничији епигон. Епоха је умирала, и са њом јунаци класичних књига; епоха класике му је ипак оставила у баштину структуру језика и облик: помоћу њих је говорио о јакима који се покоравају природним законима и о онима који морају да оду. Уметник је желео да покоравањем законитостима епохе заслужи место у историји литературе руског народа. Непоновљив исказ у историји светске литературе.
(Миливоје Јовановић)