Само неколико месеци после Новосадског договора – састанка лингвиста и књижевника из Београда, Загреба, Сарајева и Новог Сада, који су, децембра 1954. у Новом Саду, закључили да је књижевни језик Срба, Хрвата и Црногораца јединствен, да као такав треба свуда слободно да се развија и користи (с оба писма, оба изговора и називом српскохрватски/хрватскосрпски), и да треба што пре израдити његов правопис, књижевни речник и терминологију – показало се (већ у априлу 1955) да ни сви потписници тих закључака не мисле исто о њиховом значењу и начину остваривања. Временом су се те разлике толико повећале да се на крају (одрицањем Матице хрватске од Новосадског договора, априла 1971) стигло до тачке с које није био могућ повратак ни на какав заједнички рад. По Договору је завршен само Правопис српскохрватскога језика. Рад на терминолошким речницима заустављен је објавом Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика, а израда Речника српскохрватскога (хрватскосрпскога) књижевног језика прекинута је после објаве двеју првих књига; Матица српска и Матица хрватска нису могле да се договоре како да тај рад заједнички заврше.
Аутор ове књиге – лингвист, члан Управног одбора Матице српске и секретар Југословенског терминолошког одбора, а истовремено на важним политичким положајима – активно је учествовао у најбурнијем делу тог језичко-политичког процеса, од 1965. до 1971. године. Његово је сведочење обележено изворном уверљивошћу, низом досад мало познатих чињеница и јасним предочавањем повезаности језичких сукоба с општим политичким збивањима у Југославији онога времена.
.jpg)
.jpg)
