Писати о себи искрено и без цензуре пре свега је људски, а потом и књижевни изазов. Богато професионално и животно искуство учинили су да књига Захарија Трнавчевића пружа задовољство читања, али и поуке произашле из преиспитивања властитих дела. Трнавчевић је истовремено учесник, сведок, посматрач и извештач који даје драгоцене податке о предратном грађанском Шапцу, послератној једнопартијској идеологији, новинарству, животу села и сељака којима је посветио највећи део своје професионалне каријере, распаду Југославије, стварању вишепартијског система у коме је активно учествовао... Књига је веродостојно сведочанство о догађајима и људима које заокружује готово читав један век.
„Седео сам у групи новинара која је дошла да забележи протоколарни сусрет председника Чкребића са најбољим сељацима, па сам, што није обичај, затражио реч.
– Да чујемо шта ће Заре да каже – најавио је Чкребић моју „дискусију“, с нескривено подсмешљивим тоном.
Рекао сам: „У свакој земљи има паметних људи, али немају овлашћења. А код нас има овлашћених људи који немају памети!“
Настао је тајац. Нико не рече: „Заре је одвалио!” Нити поставио питање, тражио доказ. Ни Чкребић! Остали су – без текста. Никад нисам дознао да ли су ћутали због моје неочекиване смелости, што сам се дрзнуо да укажем на кривца наших недаћа или због тачности оцене? Неку годину касније, на предлог Драгана Танасића, објавио сам у ревији Интервју како је настао мој једини афоризам. Без самољубља и претеривања, тврдим да је и данас, нажалост, прихватљив као, у две реченице срочено, објашњење трајних невоља.“
Захаријe Трнавчевић
.jpg)
.jpg)
