БИБЛИОТЕКА СВЕДОЦИ ЕПОХЕ

Оно што је Хорације учинио за декор и укус, Јувенал је касније урадио за морал и слободу. Ово је разумљиво када се узме у обзир да их дели цео век и да је Јувенал морао да се сусретне и бори с пороцима, људском глупошћу и тиранијом који су Хорацију били непознати. Док код Хорација примећујемо његову повремену симпатију према пороку, Јувенал према њему увек показује само презир. Он се не игра људским емоцијама као Хорације, он не прави компромисе и не жели да се прилагоди свом исквареном окружењу. Хорацијева златна средина (aurea mediocritas) њега не привлачи, па је отуда његов идеал често непрактичан, али је то идеал за који сваки поштен човек мора да призна да је племенит. Међутим, у целом његовом делу осећамо да се Јувенал не разрачунава с особама већ с пороком. Он је као неки искрен и приљежан учитељ који се труди да код својих ђака речима и прутом искорени лоше одлике пре него што оне узнапредују до зла за које ће да буду кажњени суровим бичевањем. Јувенал као с мачем жури од палате до крчме, од римских капија до граница царства, увек у потрази за моралним и политичким значајем друштвених догађања, те сече без разлике сваког који скреће с путева које су одредили природа и част. Он у томе показује реализам цензора који скида одећу са личности да би открио њихове тајне белеге и спремио их за бичевање. Његове сатире, непревазиђене по стилу (многи се слажу да је у томе превазишао познате стилисте Луцилија и Варона, па чак и Хорација) пуне су пецкавог хумора који не служи да засмеје због смејања, него да би јаче указао на порок (што се најбоље види у четвртој сатири где неке у суштини комичне сцене Јувенал обрађује тако да оне код читаоца остављају врло горак укус у устима). Па ако претпоставимо да је песник на неким местима заиста и претерао, то њему служи само зато да би читаоцу боље изложио једну ствар која је и истинита и врло битна. Претеривање у таквим случајевима није обмањивање, већ покушај да се хиперболом учини скоро немогуће да читалац не схвати суштину онога што писац жели да каже. Јувеналова стална жеља јесте да читалац непогрешиво разликује добро и зло, а не да остави простор за схоластичку филозофију беспосличара и њена надмудривања и релативизовања ствари. Уосталом, он није лирски песник, него озбиљан сатиричар чији је задатак да свим средствима укаже на ружноћу порока.