Да ли бисмо на основу Пекићевог истраживања, као у књизи која је пред нама, успели да реконструишемо, у некаквом хипотетичном инверзном процесу, Златно руно? Или би нам Пекићев итинерер помогао да пронађемо неку нашу лађу Арго и неко само наше Руно.
Можда то и јесте био циљ, без обзира на наша претходна читања Руна и на то да ли уопште постоје. Пекићева истраживања и размишљања о Златном руну или о његовим појединачним епизодама подразумевају истовремено саопштавање и размишљање о саопштеном. Ту форму роман не дозвољава, а интимност дневничких записа подразумева, зато Пекић ствара тај план промишљања „испирања злата“ из густог талога речи, историјског памћења или митолошког наслеђа.
Петар В. Арбутина