У низу есеја које је о великанима француске, европске и светске књижевности (у већини случајева и француске и европске и светске, у мањем броју европске и светске, а у неким случајевима само светске) написао Сретен Марић, есеј о Мишелу Монтењу, први пут у наставцима публикован у Летопису матице српске 1962. године, а под насловом О Монтењу, у издању Службеног гласника, као засебна књига објављен 2009. године – заузима посебно место.
Монтењ, француски мислилац из шеснаестог века, наиме, основано се сматра утемељивачем есеистичког жанра, па писање есеја о њему представља прворазредан изазов – с једне стране, оно есејисту суочава са посебном одговорношћу, а с друге, снабдева га неисцрпним надахнућем.
Већ од самог почетка овог рада, Марић тежиште ставља на расветљавање противречности која пресудно одређује Монтењеву личност и стваралаштво. Иако доследно предан овоземаљском животу и – како кратко и јасно формулише Марић – „без страха пред Свевишњим“, Монтењ и у деловању и у делу показује скептицизам према човековој природи и тежњу за повлачењем у самоћу, својствене каквом испоснику.
Примена позитивистичког приступа проучавању књижевности и књижевне историје би ову противречност без много муке разрешила указивањем на чињеницу страшних верских покоља којима је Монтењ био савременик и који су мислећег човека, природно, терали на бекство од људи и од света, што не би било нетачно, али би, као тумачење, било недовољно.
Продирање у суштину ове противречности захтева много комплекснији приступ и висок степен емпатије који проучаваоца воде до Монтењевог разматрања феномена пријатељства, где се непоправљиви скептик, на први поглед неочекивано, претвара у разумног оптимисту.
За Монтења, аристократу духа са незнатном племићком титулом, пријатељство подразумева размену у речи преточених мисли. Сретен Марић, аристократа духа без племићке титуле, преко речи је допро до суштине Монтењевих мисли, и тако неколико векова старијем великану – постао пријатељ.
.jpg)
.jpg)
