Кад је Марсел Пруст умро 1922, био је већ широм света славан и многи су похрлили да чују сведочанство и сећања његове „драге Селесте“, како ју је увек ословљавао. Многи су знали да једино она (будући да је крај њега провела осам одлучујућих година његовог живота) поседује кључне истине о њему као особи, о његовој прошлости, пријатељима, љубави, погледу на свет, размишљањима и делу тешко болесног генија.
Истим тим људима није непознато да је сатима сваке ноћи – које су за њега представљале дан, јер је заменио дан за ноћ, те му је јутро почињало у четири сата по подне – Селеста Албаре имала изузетну привилегију да га слуша како прича о себи кроз сећања, али и како јој препричава своје вечерње изласке, како опонаша, смеје се као дете, наглас говори неко поглавље из свог романа – укратко, да га види онако како га нико други није видео.
Жорж Белмон
Награда „Бранко Јелић” за најбоље преводе са француског на српски језик у 2016. години, у категорији „Прва огледања“.
.jpg)
.jpg)
