„Није могао одолети, те, по обичају, потрбушке леже на мост, и кроз размакнуте греде на њему зарони у тамнину. Ко дуже тако гледа, видеће како из таме полако испливавају огромни кленови. Њему је увек полазило за руком да их угледа. И сада, када су му многе ствари биле на памети, није могао а да не завири између греда. Свестан је да рибе знају да се налази изнад њих. Осетљиве су и препредене (…) У риболову и лову је научио да чека и да се нада, посебно да се нада. Нада је заиста реч над речима. Висока као планина, велика као слон, брза као делфин, укусна као чоколада.“
Уживајући у сваком детињем закључку и питању о свету и људима око себе, у лепоти језика и пуноћи описаних призора, и онај ко није имао среће да овако одраста може себи приуштити све доживљаје срећног (чак и када не иде баш све како треба) и данас помало заборављеног детињства.