„Није могао одолети, те, по обичају, потрбушке леже на мост, и кроз размакнуте греде на њему зарони у тамнину. Ко дуже тако гледа, видеће како из таме полако испливавају огромни кленови. Њему је увек полазило за руком да их угледа. И сада, када су му многе ствари биле на памети, није могао а да не завири између греда. Свестан је да рибе знају да се налази изнад њих. Осетљиве су и препредене (…) У риболову и лову је научио да чека и да се нада, посебно да се нада. Нада је заиста реч над речима. Висока као планина, велика као слон, брза као делфин, укусна као чоколада.“
Уживајући у сваком детињем закључку и питању о свету и људима око себе, у
лепоти језика и пуноћи описаних призора, и онај ко није имао среће да овако
одраста може себи приуштити све доживљаје срећног (чак и када не иде баш све
како треба) и данас помало заборављеног детињства.
Награда „Раде Обреновић“ за 2024., коју Змајеве дечје игре додељују за најбољи роман за децу и младе
Награда „Душан Радовић“ за 2024., коју додељује Библиотека града Београда за најбоље књижевно дело за децу и младе за 2024.
.jpg)
.jpg)
