Временско поклапање нерешене дужничке кризе и њених последица по раст и запосленост; ширење терористичке тактике самоубилачких мисија с нихилистичком естетиком насиља; покретање огромног таласа избеглица; увученост Русије, Турске и САД у војне сукобе, сваке са својом агендом, које су међусобно у нескладу; рушење шенгенског режима отворених граница као једног од најзначајнијих и најпопуларнијих постигнућа европских интеграција; неспособност ЕУ да контролише спољне границе и суверенитетске сумње; проблеми проширења на исток или приступање источних земаља (укупно 11 држава, закључно са Хрватском 2013); демократски дефицит и, коначно, Брегзит изазвали су страх и несигурност како старих чланица, тако и европске „периферије“, суочавајући ЕУ с највећим изазовима до сада. Доминирају интереси чланица, идентитетска питања и страсти које их покрећу. Политички предузетници (углавном нових десничарско-популистичких странака) користе ову кризу за политичку мобилизацију, а све их је више чак и у Европском парламенту.
Аутора брине то што је „криза у великој мери парализовала или ућуткала снаге и изворе конструктивног обнављачког актерства способног да спроведе у дело стратегије и промене којима се криза може превазићи, а њено поновно појављивање спречити“.
Европска унија се налази на раскршћу између нечег знатно бољег и нечег знатно горег од очигледно неодрживог статуса qуо.
Не помаже много да се заговарају пожељни стратешки задаци ако нисмо у стању да укажемо на актера који је истински вољан и способан да их обави. Докле год немамо одговор на ово друго питање, нисмо само у кризи већ смо и у замци. Замка се може дефинисати као стање које је болно и неподношљиво онима који су у њему ухваћени, али у коме истовремено не постоји могућност покрета, у коме су путеви за излаз блокирани, а снаге које могу да донесу ослобађање слабе и несигурне. Актера још увек нема на позорници која је пуна замки.