БИБЛИОТЕКА УМЕТНОСТ И КУЛТУРА

Књига Иреалистичка књижевност Стојана Ђорђића представља први покушај књижевноисторијског са­гледавања српске књижевности на размеђу 20. и 21. века, пре свега главних еволутивних токова и промена на основу којих се тај период може издвојити као за­себна целина. Аутор полази од ширег друштвено-исто­ријског контекста и промена у свету и код нас (рушење Берлинског зида, пад комунизма, ратови на простори­ма бивше Југославије и њен распад, процес друштве­но-економске транзиције), нуди аргументе за вре­менско разграничење и описује поетичке промене у српској књижевности тога доба – од којих су најважни­је слабљење постмодернизма, напуштање миметичке поетике и прелазак на иреалистичку књижевност. Из­дваја процес естетизације и јачања аутономије књи­жевности као окосницу континуитета српске књижев­ности током целог 20. века, прати главне иновације у уметничком надахнућу, сензибилитету и поступцима обликовања и, најзад, назначује најзапаженије умет­ничке домете српских писаца од 1990. до 2010. године. У свом приступу, Ђорђић покушава да одржи кон­тинуитет с најбољом традицијом српске књижевне историографије, на коју се највише ослања и у коју уноси извесне иновације, као што су књижевнокри­тичка аргументација и конкретизација уметничких значења и естетских квалитета у одабраним књижев­ним остварењима, те пребацивање тежишта са стан­дардних књижевноисторијских структурних јединица (епохе, правци и писци) на поетичке промене и поје­диначна књижевна дела, која уједно постају кључни предмет истраживања, сазнавања и вредновања књи­жевне историје.