Могу се наћи бројни и то све одлични разлози да га не волите. Курцио Зукерт, звани Малапарте (1898–1957), тај проклети Тосканац, комедијант и мученик, типичан је пример првокласног писца који свој таленат плаћа људским недостацима, чак и манама: митоман, егзибициониста, лаком на новац и задовољства, „камелеон“ спреман да служи свим властима и да их употреби за своје циљеве, попут неког Каљостра модерне књижевности. У овом делу намера нам је да одбацимо те стереотипе колико год је могуће и да покажемо личну доследност и модерност овог пророчког тумача декадентности Европе у суочавању с новим глобалним силама (СССР-ом, Сједињеним Државама, Кином) и идеологијама масе: фашизмом, комунизмом, маоизмом.
(...)
Где пронаћи кључ за уверљиво тумачење код писца који ће све учинити да заметне трагове? Враћамо се тако на мистерију Малапарте. Хипертрофирани култ његовог Ја открива пажљивом посматрачу превише пукотина а да оне не би помрачиле званичну слику о њему и да је, у неку руку, не би размалапартизовале, јер ће овај човек искључен из историје учинити превише тога, често и лошег, да би доказао да у свим приликама остаје господар сопствене историје. Остајем при уверењу да се њему ова књига не би допала, али у нади да би ценио бригу за непристрасношћу. Порицањем очигледног и улепшавањем измишљотина које не могу издржати мало дубљу анализу, Малапарте ће на крају оставити о себи слику још даљу од стварности, и утолико горе ако је неповољнија по њега од ове. Да, управо од тога треба да почнемо, ту се он управо открива, упркос оноликој спретности. Као и сваки велики писац, он неће надживети само своје мане и своје супротности, већ исто тако и своје замке и „трикове“. Јер, имао је снажну а непризнату склоност ка неуспеху: Малапарте или Нарцисове недаће.
.jpg)
.jpg)
