БИБЛИОТЕКА КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК

Када помислите на град у Русији који је највише Ноар, на памет вам прво падне Санкт Петербург.

Тешко да ћете игде наћи више ноара него у Коломна окружењу Злочина и казне Достојевског, где Раскољников секиром убија старицу, код Александра Пушкина (моја бака воли да ме подсећа колико се плашила да се, пре Другог светског рата, пешке сама враћа кући кроз град после извођења Пикове даме у Маријински театру; а Бронзани коњаник – дуга поема о катастрофалној поплави – једна је од најјезивијих прича у руској књижевности), а ту су и Петербуршке приче Николаја Гогоља. У новије време, почетак двадесетог века допринео је ноар традицији града романом Петербург Андреја Белог; коме се касније придружило апсурдно, туробно писање Данила Хармса и Михаила Зошченка.

Мрачне, злослутне и застрашујуће – те приче творе јединствени ноар простор града, формирају врло непривлачну путању за оне који се усуде да истражују његове уске улице, претеће сенке и замршену мрежу његове црне воде. Неизбежна патња тог града преплавиће сваког читаоца ових прича, одзвањајући као јека излуђујућег топота Бронзаног коњаника.