Овај је роман комбинација мале повијести живота и рада Д. Л. Паркинсона, те његових теоријских и револуционарних текстова, и свједочења и приповијести славних и мање славних сувременика, рецимо Владимира Набокова или духа погинулог турског официра Мехмета Алија Муратоглуа. Већ негдје на почетку писац објављује свој презир према поштивању временских и кронолошких задатости и законитости. То што се нешто у такозваној стварности догодило прије нечега другог не значи ништа и ни на који се начин не односи према истинитости каузалних веза. Оно што се збило у будућности врло често оставља посљедице у прошлости. То је необично важна поука не само за читатеље и читаоце овога романа него и цјелокупног наративног, романескног Басариног дјела, и она је међу законима Басарине нарације.
Миљенко Јерговић