Предмет књиге је правноисторијски третман хајдучије на простору Србије у периоду од Првог српског устанка до Другог светског рата. Аутор је критички анализио прописе и различите мере у борби против хајдука, указујући и на ранију традицију која везује тзв. османски период и младу српску државу. При томе, направљена је разлика између категорија хајдука као разбојника и устаника, уочена је специфична улога јатака, али и случајеви коришћења хајдука у политичке сврхе. Нарочит значај овог издања јесте и у томе што приказује како се кроз примену мера у борби против хајдучије може пратити процес модернизације српске државе, јачање свести о правној држави и хуманијем поступању према починиоцима кривичних дела и напуштање изузетно репресивног кривичноправног третмана према хајдуцима и члановима њихових породица.
Аутор је користио многобројне изворе, која укључује и необјављену архивску грађу, транскрипте са суђења, правне прописе и стручну литературу.