БИБЛИОТЕКА ДРУШТВО И НАУКА

Друга књига Расправе о просветитељству, либерализму и национализму Александра Молнара бави се значајем Фридриха II Хоенцолерна за просветитељски покрет у Европи, Немачкој и, посебно, Прусији. Иако често слављен као највећи владар-филозоф, Фридрих ИИ заправо то никада није био: његова склоност ка филозофији оштро је била одвојена од владарских обавеза. Самим тим, његова филозофска отвореност ка просветитељству није се нужно пресликавала на његову владавину. Био је просвећени апсолутни владар, али за ту квалификацију није био релевантан његов политичко-филозофски опус, него искључиво противречна владарска пракса, у којој су се просветитељске идеје најтешње преплитале с немилосрдним постулатима теорије државног резона. Молнаров закључак је отуда да је Фридрих ИИ не само одлучујуће обликовао пруско просветитељство него је посејао клице његове пропасти, рехабилитујући теорију државног резона која је већ у наредној генерацији постала независна од оних просветитељских покрова у које ју је он завијао (почев од списа Побијање Макијавелијевог Владара) и која је у национализму нашла своје ново утемељење.

Александар Молнар (1963) редовни је професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Предаје Историју политичких и социјалних теорија, Класичне социолошке теорије и Увод у социологију музике. Објавио је више књига, међу којима су Расправа о демократској уставној држави (у пет томова, 2001–2006), Опроштај од просветитељске идеје уставотворне скупштине (2008) и Сунце мита и дугачка сенка Карла Шмита.