БИБЛИОТЕКА ДРУШТВО И НАУКА

Службени гласник је 2008. године, у сарадњи са Заводом за проучавање културног развитка Србије, Заводом за културу Војводине, Факултетом драмских уметности,  и уз помоћ Министарства науке и технологије Републике Србије и Извршног већа АП Војводине, објавио други том Историје естетике Радослава Ђокића.
Полазећи од Аристотеловог дела као најблиставијег тренутка у историји развоја античке естетике и с правом указујући на чињеницу да мисао великог филозофа, између осталог, представља и синтезу свеукупне дотадашње естетичке баштине, па, као таква, означава и завршну фазу једне велике епохе, аутор у златном Аристотеловом  финализовању онога што се догађало пре њега покушава да уочи заметке онога што следује.
„Клице нових естетичких схватања и опредељења“, како у уводној речи истиче Ђокић, ваља тражити већ у Аристотеловој филозофској школи, код неколико изузетних ученика, који су према учитељу и његовој мисли гајили изразито поштовање, али су, охрабрени од самог учитеља, показивали интерес за постављање нових питања, па тако, на известан начин ступајући у дијалог са традиционалним, утирали пут новој традицији.
Истичући податак да је за свог наследника у школи Аристотел одредио ученика Теофраста, ком је било суђено да доживи крај грчке независности, која је наговестила настанак хеленистичких држава и хеленистичке културе, Радослав Ђокић као кључну мисао свог разматрања историје хеленистичке естетике издваја став да, супротно дуго преовлађујућем мишљењу, између периода обележеног античком и  периода обележеног хеленистичком естетичком мишљу, није било празнине, то јест, да две епохе не раздваја неко „мрачно“, бесловесно доба.