БИБЛИОТЕКА КЊИЖЕВНЕ НАУКЕ

Основна идеја приређујући Период, стил, жанр. Књижевнотеоријски појмовник била је да Александра Флакера представим превасходно као књижевног мислиоца, јер сам, ишчитавајући његове књиге, констатовао да је он заговорник једне нарочите концепције према којој је теорија књижевне уметности неодвојива од књижевне историје. Флакер је књижевну мисао, то јест теорију, стварао у некој врсти необичне синтезе с књижевном историјом, прецизније, с оним што су формалисти, пре свих Јуриј Тињанов, називали књижевном чињеницом, а која је неодвојива од књижевне мисли. Кад сам се дотакао идеје о књижевној чињеници, Флакер је додао једну невероватну мисао, која ми је на неки начин откључала шифру за разумевање његове поетике: „Сви су формалисти били велики теоретичари, а само је један међу њима био велики писац, Виктор Шкловски...“ Истог трена сам схватио ко је на неки начин утицао на Флакерово развијање сопствене стваралачке научно-списатељске поетике. Иначе, стицајем разних околности, Виктор Борисович Шкловски – и писац и књижевни мислилац – био је честа тема Флакеровог критичког рукописа. Очевидно, нимало случајно. „Прича Шкловски“ је и аутопоетичка прича која нам открива и посебност Флакеровог теоријског и критичког дискурса. Напокон, кључно: промишљати о Флакеру као теоретичару књижевне уметности немогуће је ван синтезе књижевних наука, прецизније, теорије и књижевне историје, али и ван онога што је књижевни рукопис узбудљивог есеја који открива Професорову списатељску страст (оне врсте есеја који на неки начин ишчитавамо у радионици Виктора Шкловског). Још један детаљ Флакера чини јединственом фигуром унутар европске компаратистике, нарочито унутар авангардологије, у којој је био и остао један од најутицајнијих мислилаца. Уметност, у најширем значењу те речи, пре свега ликовна, саставни је део Флакеровог књижевнотеоријског и књижевноисторијског дискурса...