Године 2009. француски филм новог таласа напунио је педесет година. Бардо, Белмондо, Годар, Трифо, Шаброл, Ромер... И бог створи жену, Четири стотине удараца, До последњег даха, нису били само филмови него и експлозија духа, својеврстан ексцес послератне генерације младих Француза. „Филмофилија личи на острво отпора усред владајуће културе. Организује се као паралелно друштво које успоставља мрежу контракултуре. Тежи тајновитости и све се више претвара у интимни филмски дневник који се мало-помало и љубоморно поверава само посвећеницима.“
(Антоан де Бек)