Вредност једног писца у књижевној историји одређују његова најбоља и најзначајнија дела. А значај тих дела не могу да умање ни друга остварења истог аутора, ма колико слаба и бројна била, а поготово не његови ванкњижевни греси.
По истом критеријуму одређује се и вредност једног књижевног периода. А да није тако – ако би и било писца који би, захваљујући изразитој литерарној и животној суздржаности, могао да одоли зубу времена, не постоји епоха у историји књижевности – националне или светске – која би добила пролазну оцену.
Од краја Другог светског рата до данашњих дана, српска књижевност дала је бројна значајна дела. Истовремено, тај период је и у ванкњижевном и у књижевном животу понудио непрегледну количину прилога за „општу историју бешчашћа“.
У књизи Српски књижевни зверињак, коју је Службени гласник објавио 2011. године, Радован Поповић нуди прегршт докумената у вези са књижевном и ванкњижевном судбином српских литерата и српске литературе у периоду од 1944. до 2000. године. Зверињак је проширена верзија књиге Писци у служби народа, коју је исти аутор, у издању „Политике“, објавио 1991. и која је обухватала период од 1944. до 1975. године.
Кроз дневнике писаца и књижевних посленика, њихову преписку са колегама, сродницима и моћницима, званичне документе из реченог периода, делове стенограма са седница књижевних удружења… читалац овог зборника има прилику да се упозна са једним мучним, свакој, па и уметничкој слободи изразито ненаклоњеним временом, и са понашањем уметника у условима жестоког притиска. Има прилику да прати како се, са друштвеним променама, мењају понашање уметника и њихови међусобни односи и да се увери како је људска слабост, па макар у питању били и врхунски уметници, правило, а храброст изузетак. Поступак хронолошког набрајања докумената, без ауторског коментара, али без избегавања понављања истих садржаја у њима, који користи Поповић – суочавајући нас са безбројним понављањем имена истих људи у безбројним управама, комисијама, делегацијама и у као јаје јајету сличним ситуацијама – доприноси утиску аутентичности и наглашава тескобу епохе, која се у много чему разликује од наше, али у много чему, нажалост, подсећа на време у ком живимо.
Допустивши прохујалом времену да оживи кроз документоване трагове које је оставило, Поповић, тако, свесно или несвесно, руши бројне стереотипе о његовим негативним и позитивним јунацима, поручујући нам, истина, и да ни ђаво није тако црн као што га замишљамо, али, још наглашеније, да је у овоземаљском паклу анђеле тешко срести.
Након што заклопи странице ове књиге, читаоцу остаје горак укус у устима. И потребно му је времена и муке да писце дела која цени одвоји од њихових слабости и нискости. Али, пошто што то време протекне и пошто се с том муком избори, постаје снажнији, отпорнији на нискост која га окружује и способнији да у времену у ком живи раздваја уметничко жито од кукоља лоше књижевности и животног јада.
Јер оно што вреди, остајало је, остаје и остаће. А оно што не вреди – било да су у питању лоша дела и греси добрих писаца, било да су у питању лоши писци и њихове опачине – свакако ће прекрити заборав.
.jpg)
.jpg)
