У нашој младићкој свести Црвени крст био центар света. Као магнетна игла на компасу увек усмерена према Северном полу, правац наших мисли и кретања одмах по буђењу свакодневно су били Спортско друштво Раднички и Београдско драмско позориште, свако од њих смештено на наспрамним странама Возаревог крста, као и биоскоп „Авала“ у средишту. Како су године пролазиле, увиђао сам да је уски појас Црвеног крста и у наша времена заправо био погранични део Чубуре, нешто као београдска „војна крајина“, а ми Чубурци‒„крсташи“ који су се у репресивном времену несвесно борили за очување вековних врлина нашег народа ‒ витештва, другарства, племенитости, поштења, честитости... Није зато чудо да су витезови „чубурске крајине“ израсли у неупоредиве легенде, ширећи славу Чубуре не само Београдом и Србијом и то у свим областима људске делатности, од спорта и уметности до науке, државништва и филозофије.
Пишући књигу препуну својих драгих ликова, коју сам њима посветио, задао сам себи задатак да сви у њој постану брана забораву. Ако су то у књизи заиста и постали, сматрам да сам свој задатак успешно обавио и своју мисију према њима испунио, а да смо сви заједно за ризницу људског памћења сачували успомену на време када је настајао идеал чубурског човечанства.
У писање ове књиге и њену реализацију од самог почетка били су укључени моји другови и пријатељи са Црвеног крста и Чубуре, с којима сам остварио велика пријатељства и одржавао их током целог свог живота. Између осталих, то су Томислав Кобилски, Драган Гага Николић, Михајло Хаџи Михајловић, Драгослав Гане Младеновић, Војислав Воја Марјановић, као и мој блиски пријатељ Љубомир Љуба Тодоровић, који је свих ових година био уз мене, пратио ме и помагао и када је запињало да истрајем до краја док књига Чубурци-Крсташи није добила праву физиономију и свој коначни облик.
Радослав Лале Вујадиновић
.jpg)
.jpg)
