Дневничке белешке једног од најбољих српских писаца XX века. Дневници почињу 1948. годином, по много чему значајном и преломном за многе становнике Титове Југославије, а завршавају се записима из октобра 1985. године. Ову фасцинантну историју једног узбудљивог и испуњеног живота Службени гласник објавиће у пет томова.
„Уметник подсећа на дете коме су крпе довољне да дочарају најскупоценије одоре, издубљена кора дрвета да исплови као освајачева лађа, простор испод столице да се подиже као палата. Уметник превазилази дете у броју појединости које су му неопходне да би изнова сазидао преко властите ноћи свет ако му се овај не допада. Њему није потребан ни простор испод столице, ни крпе, ни кора дрвета. Само таленат и воља. У оба случаја то су особине Бога, на које нам указује црква. Тај талентовани доброчинитељ чија је воља сама собом један стваралачки акт ако би имао, у што сумњам, јер то се противи самој афективно „тупој“ природи божанства – ако би имао имало задовољства од дела које је произвео „речју“ могао би да дочара задовољство уметника кога овај ствара. Многи су уметници промашени тирани, и пошто им не успева да буду суверени стварног света, бирају да буду богови једног који није стваран али је исто толико погодан за вољу која тражи предмете неограниченог владања. Сва сујета, сва равнодушност, супериорна порочност уметника, израз је тог унутрашњег дивиног одушевљења, такорећи једне божанске навике. Морал инсанити је морал богова и уметника.“
Борислав Пекић
.jpg)
.jpg)
