„Радови од 1. до 6. баве се односом уметности и стварности, али не оне уже, професионалне стварности која се писцу представља као грађа, као рудник фикције, већ оне друге, грађанске која, по природи ствари, жели њега да разгради, а потом и према својим калупима изгради. Самим тим, чак и кад нису изриком тема, морална питања остају стварном унутрашњом темом ових размишљања.
У радовима од 7. до 10. скицирани су неки најопштији, најчешће спорни проблеми књижевности, како их ја видим, а у контексту претпоставке да је литература, не само за читаоце, већ, и још дубље, за писце, тек један од могућих начина сазнавања света.
Текстови од 11. до 13. расправљају о извесним темама на којима радим или ћу једном радити.
Онај под бројем 14 настоји да објасни настанак и смисао једног од мојих рукописа.
Радови од 15. до 19. посвећени су ономе што се зове – техника списатељског заната, ако тако нешто уопште постоји. У сваком случају, стварност којом се овде бавим није опасна. Она је овде тек грађа. Овде сам опасан – ја.
Борислав Пекић (Из Уводне белешке дела)
„Сартре је рекао да човек не постаје писац зато што је одабрао да каже извесне ствари, већ што је одабрао да их каже на известан начин. Човек, такође, не остаје човек зато што је одабрао да чини извесне ствари, него што је одабрао да их чини на известан нарочит начин...“
Борислав Пекић (Из књиге Тамо где лозе плачу)
.jpg)
.jpg)
