Пеликан је у овом тому нагласио формирање и развој византијског, сиријског и руског богословља, као и кључне богословске расправе које су обележиле овај период. У овом делу га више занима однос између континуитета и промене, настао у историји развоја богословског учења, као и у коликој мери су богослови својим заступањем предања верно следовали првих пет векова Цркве. Описује детаљно формирање византијског богословља, уз детаљно изношење богословског опуса величина попут св. Максима Исповедника, св. Фотија Цариградског, Теодора Абукуре, св. Симеона Новог Богослова и св. Григорија Паламе..
Ова књига, поред тога што ће бити незаобилазно штиво сваког озбиљнијег богослова, намењена је и сваком озбиљнијем интелектуалцу којега занима дух православне вере.